Hitna pomoć ostala bez 30 saniteta, budžet Srbije oštećen za milion evra, a odgovornih nema ni posle 10 godina

Objavljeno: 27. 01. 2016.     

“Bivši ministar zdravlja Tomica Milosavljević direktno je i moralno odgovoran za aferu Jucit, jer nije zaštitio državu, koja je u ovom slučaju oštećena za milion evra”, tvrdi za Centar za istraživanje korupcije dr Zoran Stanković, koji je Milosavljevića zamenio na mestu ministra. Novinari CIK-a pokušali su da otkriju šta je pozadina ove zaboravljene afere, koja već više od deset godina nema svoj epilog.

Ministarstvo zdravlja je 2005. godine, zaključilo ugovor sa preduzećem „Jucit“ o kupovini 30 sanitetskih vozila i tom prilikom avansno na račun preduzeća uplatilo oko 80 miliona dinara, tada oko milion evra. Posle više od 10 godina vozila Ministarstvu i dalje nisu isporučena, a uplaćeni novac nikada nije vraćen.

Od osam ponuđača na tenderu, posao je dobilo preduzeće “Jucit” koje 26. septembra 2005. godine sa Ministarstvom zdravlja potpisuje 3 ugovora ukupne vrednosti gotovo 99 miliona dinara. Ova firma čiji je direktor i vlasnik Dragan Branković  tada se bavila uvozom vozila i rezervnih delova marke Citroen kao i izvozom komponenata za automobilsku industriju Grupe PSA – Peugeot Citroen.

Antrfile_JucitNakon potpisivanja ugovora, Ministarstvo je na račun “Jucita” avansno uplatilo celokupan iznos.  Od tri dogovorena posla, realizovana su samo dva. Neuspeli treći ugovor bio je četiri puta veći od prethodna dva i vredeo je 79,1 milion dinara.  Upravo je za ovaj iznos tada oštećen budžet Srbije, a 30 sanitetskih vozila od kojih je većina trebalo da stigne u beogradsku Hitnu pomoć, nikada nisu isporučena.

Pošto je prema ugovoru Ministarstvo vozila plaćalo unapred, preduzeće “Jucit” je moralo priložiti nekakvu garanciju kao dokaz da neće odustati od izvršenja ugovorenog posla.  Tadašnji ministar zdravlja Tomica Milosavljević, kaže da je ovo preduzeće dostavilo menice na iznos koji je Ministarstvo avansno uplatilo kao i bankarsku garanciju u visini od pet odsto ukupne vrednosti ugovora.

 “Kao ministar zdravlja uvek sam štitio javni interes i državnu svojinu, uvek i uvek radeći po zakonu. Kako je bio kraj godine, a konkurs produžen, Ministarstvo zdravlja konsultovalo je pravne službe za javne nabavke da se izvrši avansno plaćanje, jer ukoliko se ne izvrši plaćanje do 31. decembra, više ne bismo mogli da dobijemo ta sredstva iz budžeta. Zbog toga pravna služba donosi odluku o avansnom plaćanju sa rokom isporuke i sa obezbeđenjem u vidu bankarskih garancija – menica. Nemam nikakvu odgovornost, ni moralnu ni krivičnu”, objašnjava Milosavljević.

Iako je rok za isporuku bio 12 nedelja od potpisivanja ugovora, odnosno kraj decembra 2005. godine, Ministarstvo ne čini ništa da zaštiti novac poreskih obveznika i reagovalo je tek nakon deset meseci. Ministarstvu zdravlja tek tada postaje jasno da vozila neće biti isporučena i AIK banci dostavlja menice kako bi naplatilo dug, ali je tada već bilo kasno zato što je preduzeće “Jucit” bilo u blokadi.

Republičko javno pravobranilaštvo je početkom 2007. godine, podnošenjem tužbe Trgovinskom sudu u Beogradu, pokrenulo sudski spor protiv preduzeća “Jucit”. Pravosnažnom i izvršnom presudom Trgovinskog suda u Beogradu spor je okončan u korist države, tako što je ugovor između Ministarstva zdravlja i preduzeća “Jucit” raskinut. Spor je okončan 23. aprila 2007., a preduzeću “Jucit” je naložen povraćaj avansa uključujući i garanciju od pet odsto vrednosti ugovora, kao i sve zatezne kamate. Međutim, bez obzira što je sudskom presudom naložena prinudna naplata, potraživanja od preduzeća “Jucit” zbog njegove blokade i stečaja, do danas nisu naplaćena.

Potvrda o broju dana nelikvidnosti “Jucit-a”

Iako se čini da je pravda zadovoljena, čitav rad tužilaštva je bio uzaludan zbog propusta i neodgovornosti Ministarstva koje menice nije aktiviralo na vreme. Preduzeće “Jucit” je tek od 24. marta 2006. godine upalo u neprekidnu blokadu, što znači da je Ministarstvo imalo tri meseca da aktivira menice i na taj način vrati uplaćeni novac. Da se Ministarstvo zdravlja odgovornije ophodilo prema čitavoj situaciji državna kasa Srbije,  ne bi bila oštećena za skoro milion evra. Na taj način i  posle više od deset godina Ministarstvo nije uspelo da povrati izgubljena sredstva, niti je uspelo da dođe u posed plaćenih sanitetskih vozila. Bivši ministar zdravlja Zoran Stanković smatra da se njemu kao ministru takav propust nikad ne bi dogodio.

foto: Nikola Čubrilo

foto: Nikola Čubrilo

  “Mislim da je tada mnogo novca izdvojeno u tu svrhu, s obzirom na to da budžet Ministarstva zdravlja nije bio zavidan. Kada sam nasledio Tomicu Milosavljevića, smenio sam Dragana Moraču tadašnjeg sekretara ministarstva jer bilo mnogo afera, i nisam imao poverenja”, objašnjava Stanković.

Interesantna je činjenica da je određeni broj vozila u jednom trenutku i stigao u Srbiju, ali je “Jucit” već bio u stečaju. Ministarstvo je tada pokazalo dodatnu pasivnost, dozvolivši da vozila koja su plaćena državnim novcem i prema ugovoru pripadaju Ministarstvu, postanu predmet stečajnog postupka i zauvek ostanu zarobljena.

Kada je firma “Jucit” otišla u blokadu i kasnije u stečaj, ostalo je nejasno da li je razlog za to bilo loše poslovanje ili nešto drugo. Kako redakcija CIK-a saznaje, postoji indicija da je ovo preduzeće planski „sklonjeno sa tržišta“. Naime, “Jucit” je oteran u blokadu od strane AIK banke, čiji je jedan od akcionara istovremeno bio i jedan od osnivača pomenute firme. Vlasnik „Jucita“ Dragan Branković kaže da je u čitavoj priči Ministarstvo zdravlja samo kolateralna šteta onoga što se dešavalo između „Jucita“ i te banke i da je čitava ta priča mnogo veća od izgubljenih milion evra.

Kada je spor sa firmom „Jucit“ završen i ustanovljeno da šteta ne može da se nadoknadi zbog blokade računa, na red je došlo i da se utvrdi ko je odgovoran za štetu nanetu državi. Prvo osnovno javno tužilaštvo je 11. decembra 2012. podiglo optužnicu protiv članova tenderske komisije, na čelu sa dr Nevenom Karanović, tadašnjim državnim sekretarom u Ministarstvu zdravlja. O izboru firme su kao članovi tenderske komisje pored dr Karanović, odlučivali i Dragan Morača, tadašnji sekretar ministarstva, Aleksandar Živanović, pomoćnik ministra, Vladimir Mihajlović, stručni referent i Jovanka Pantelić, savetnik.

Kompletan tekst optužnice možete pogledati ovde

U optužnici se navodi da su službenici Ministarstva zdravlja 2005. godine kao članovi tenderske komisije izvršili krivično delo nesavesnog rada u službi. Prema navodima tužioca, oni su tadašnjem ministru Tomici Milosavljeviću predložili da prihvati ponudu firme „Jucit“, iako je ponuda formalno bila neispravna, pa je pre faze bodovanja i rangiranja, morala da bude odbačena. Kako budžetska inspekcija tada navodi, „Jucit“ je pre učešća na tenderu bio nelikvidan I nije priložio originalni izvod iz APR-a niti je dostavio bilans stanja za poslednje tri godine koji je potvrđen od strane ovlašćenog revizora.

Sporan dokument o bilansu uspeha “Jucit-a”

Doktorka Nevena Karanović kao predsednik tenderske komisije, odgovorno tvrdi da je firma „Jucit“ predala svu potrebnu i potpunu dokumentaciju kao i da je sve bilo u skladu sa zakonom. Ona, kao i ostali članovi tenderske komisije, u razgovoru sa redakcijom CIK-a navodi da prilikom odabira firmi koje su učestvovale na tenderu nema koruptivnih momenata, niti je bilo pritisaka sa strane dok Dragan Morača, koji je takođe bio član tenderske komisije, nije želeo da daje bilo kakav komentar dok je proces u toku.

Iako članovi komisije tvrde da tada nisu postojali bilo kakvi pritisci koji bi uticali na rad komisije, među optuženima nezvanično se može čuti da je u čitav slučaj i politika umešala prste. Baš u to vreme stupio je na snagu novi Zakon o zdravstvenoj zaštiti po kojem je Hitna pomoć, kojoj su i bila namenjena vozila, umesto dotadašnje uprave Ministarstva zdravlja spala u gradsku nadležnost.

Tadašnji direktor Hitne pomoći dr Borko Josifovski navodi da je do tada Gradski sekretarijat za zdravstvo bio pod upravom G17+ i da je baš tih dana bilo dogovoreno da se on ustupi Demokratskoj stranci u zamenu za njihov Gradski sekretarijat za sport.

    „Ono što je ovde indikativno je da se 30 sanitetskih vozila u vrednosti od milion evra izgubilo u toj praznini kada je prestala dotadašnja obaveza Ministarstva zdravlja, da kao osnivač isporučuje sanitetska vozila Hitnoj pomoći. Gradska vlast nikada više nije potraživala isporuku tih vozila, iako sam kao tadašnji direktor beogradske Hitne pomoći u više navrata tražio ta vozila jer nam je vozni park bio u katastrofalnom stanju“, naglašava Josifovski.

Doktor Borko Josifovski kaže da su glavni pregovarači u ovom poslu bili tada „glavni za zdravstvo u DS-u“, Dr Đorđe Bajec i ministar zdravlja Tomica Milosavljević . Milosavljević je  posle toga imenovao Bajeca za direktora KCS, a on sam je dobio novi ministarski mandat. Borko Josifovski je funkciju direktora beogradske Hitne Pomoći obavljao još nepunih godinu dana nakon potpisivanja ugovora, a zvanično je smenjen 20.09.2006. godine.

Pošto je čitav slučaj dokumentovan, čini se da ne treba mnogo vremena kako bi bio i okončan. Ipak, epilog čitave priče ni do danas nije poznat. Prema krivičnom zakonu, krivično gonjenje se može obustaviti ako protekne 10 godina od izvršenja krivičnog dela. To u konkretnom slučaju znači da ako sud do oktobra 2016. godine ne donese odluku, ovaj slučaj će zastariti i biti još jedan u nizu koji će skupljati prašinu u nekoj arhivi. Iako optuženi članovi tenderske komisije navode da nemaju šta da kriju i da žele da se suđenje što pre završi, činjenica je da se suđenje odugovlači i odvija veoma sporo. Na to ukazuje i podatak da je od deset sudskih pretresa u poslednje tri godine, održan samo jedan.

U Visokom savetu sudstva navode da zastarelost nekog slučaja ne treba shvatati alarmantno, jer kako kažu “zastarelost je pravni pojam koji postoji u svim demokratskim društvima”. Iako bi posle ovakve izjave Visokog saveta sudstva trebalo svi da se zapitamo zašto sud ne obavlja svoj posao uvek odgovorno i na vreme, činjenica je da odgovornost za zastarevanje nekog slučaja ne može spasti samo na sud. Predsednik Visokog saveta sudstva Dragomir Milojević navodi da moramo uzeti u obzir vreme koje je proteklo dok je podignuta krivična prijava, a potom i optužnica.

“U slučaju afere “Jucit”, krivično delo je navodno izvršeno 2005. godine, a optužnica je podignuta tek 2012. godine. Zastarelost krivičnog gonjenja se gleda od  izvršenja dela. Znači, u ovom slučaju već je 7 godina “pojedeno”. Šta su radili organi otkrivanja I gonjenja? Sud ne može da juri kriminalce po ulici već sudi samo kada dođe optuženje. Ako kojim slučajem i dođe do zastarevanja slučaja, odgovornost za to ne može biti samo na sudu”, objašnjava Milojević.

Sudski proces vodi sudija Olivera Đurić koja nije želela da sa redakcijom CIK-a govori dok je proces u toku. Sledeće ročište zakazano je za prvi februar ove godine. Čekamo presudu optuženima pod utiskom da su glavni krivci za štetu od milion evra nanetu građanima Srbije i ovog puta zaobiđeni.

Redakcija CIK-a

Leave a Reply