Državni otkup umetničkih dela: Pomoć umetnicima, ali i prostor za korupciju?

Objavljeno: 16. 02. 2017.

Piše: Dragana Krunić

Tržište umetničkih dela u Srbiji gotovo i da ne postoji. Od 2014. godine Ministarstvo kulture i informisanja pokrenulo je godišnje konkurse otkupa i finansiranja radova umetnika, između ostalog kako bi omogućila upotpunjavanje umetnički zbirki muzeja i galerija, ali i kako bi pružila podršku stvaraocima vizuelne umetnosti. Poslednje, 2016. godine, Ministarstvo, odnosno država, za ovaj konkurs obezbedilo je oko 39 miliona dinara, što je poredeći sa prethodne dve godine najmanji iznos raspoloživog novca (2014. je bilo oko 70 miliona, a 2015. oko 50 miliona dinara). Među inicijalno dobrim stranama „Konkurs za finansiranje umetničkih dela iz oblasti vizuelne umetnosti“ podstakao je umetničke stvaraoce i javnost na promatranje transparentnosti konkursa i kriterijuma po kojima se dodeljuju sredstva. Krajnje je nejasno na koji način komisija bira umetnike i dela za koje se dodeljuju pare i na koji način Ministarstvo određuje cenu radova ukoliko tržište ne postoji. Takođe, problematična je i zaštita umetničkih dela, kako u samim ustanovama kulture, tako i u zdravstvenim institucija, školama i na fakultetima, kojima je ovim konkursom dozvoljeno da otkupljuju radove i njima „ukrašavaju“ svoje prostorije. Još jedna od neuobičajenosti je i učestalo pojavljivanje određenih umetnika na ovim konkursima. CIK je istraživao da li se radi o navodno namernom preferiranju jedne grupe umetnika, i uigranom dodeljivanju državnog novca. S tim u vezi, analizirali smo procedure konkursa, ali i došli do eventualno problematičnih sfera istog.

Analizom rešenja ovih konkursa za sve tri godine identifikovali smo da se uistinu neka od imena pojavljuju kao najčešći „dobitnici“ državnog novca. Slikar Predrag Terzić, vajar Marko Crnobrnja, vajar Radoš Antonijević, slikar Mileta Prodanović, multimedijalna umetnica Slobodanka Stupar, vizuelni umetnik Miodrag Krkobabić, Selman Trtovac likovni umetnik, beogradski umetnik i profesor na FMK Miloš Tomić, umetnica i mahom autor grafika Daniela Fulgosi, slikar Dušan Otašević, slikari Žolt Kovač i Vuk Ćuk, su neka od imena koji se najčešće pojavljuju na ovim konkursima države.

Umetnici sa kojima smo razgovarali, a koji su bili deo ovih konkursa, uglavnom smatraju da nije reč ni o kakvoj uigranoj šemi već o proaktivnosti njih samih da prodaju svoje delo ili želji kustosa da baš njihov rad otkupe i tako upotpune muzejsku ili galerijsku zbirku. Dok likovni umetnik Vuk Ćuk za CIK kaže da nije primetio da se neko preferira i da se nije toliko bavio time, Daniela Fulgosi, takođe likovna umetnica, kaže da je već godinama unazad kada su slični konkursi u pitanju uvek bilo preklapanja i ponavljanja nekih imena. „Inače, ranije, pre deset godina, kada je grad vršio otkup tih umetnina, to je bilo baš jasno ko je s kim dobar, i moglo se govoriti o korumpiranosti. Sada nisu ni neke velike cifre u pitanju, jer mislim da je cilj konkursa da se što više umetnika obuhvati,“, rekla je CIK-u Fulgosi.

„Ako se neki i pojavljuju više od ostalih onda sam ja među njima“, kaže vajar Radoš Antonijević. On dodaje da aktivno kontaktira kustose i tako uspopstavi kontakt za eventualni otkup. „Ja ne čekam pasivno, pošaljem pozive o tome da imam dela za otkup na dvadeset adresa. Otprilike, ja vidim na spisku ko je to ranije otkupljivao, ko se time bavi, ko su ta imena, to su uvek imenom i prezimenom ljudi koji su na umetničkoj sceni, kustosi koji su agilni. I meni problem nastane onda kada, recimo, u toj godini mene pet kustosa predloži i o onda Komisija bude u problemu, pa dozvoli samo jedan rad ili eventualno dva. A ostale ne“, kaže Antonijević.

Po ovom pitanju svoje stručno mišljenje dao je i viši kustos Muzeja Savremene umetnosti Vojvodine, Nebojša Milenković. Ključan problem konkursa je kako tvrdi nejasno razgraničena priroda istog, iliti pitanje da li je konkurs Ministarstva socijalna kategorija ili vrednosna. “Ukoliko konkurs posmatramo isključivo kao socijalnu kategoriju tada i sve primedbe umetnika vezane za ovu vrstu demokratičnosti svakako stoje. Moj stav je da se socijalna pitanja moraju rešavati na druge načine, a da konkursi, posebno ovakvi, moraju da promovišu i afirmišu isključivo vrednosti”, istakao je Milenković.

A5

Proces apliciranje za ovaj konkurs izgleda tako da kada Ministarstvo kulture raspiše konkurs institucije kulture širom zemlje, poput muzeja i galerija, apliciraju kod ministarstva za umetničke radove određenih umetnika. Te institucije prethodno napišu  projekte u kojima navedu koja dela i koje autore potražuju, šta im je cilj.  Uglavnom je poenta upotpunjavanje umetničke zbirke. Pre toga ustanove kulture su u komunikaciji sa umetnicima dogovorile koja dela će biti predložena za otkup i, obično, dogovorili po kojoj ceni. Neretko se dešava, kako kažu kustosi, da je sa umetnicima teško utvrditi cenu rada koja se predlaže ministarstvu. Problem sa cenom ili vrednovanjem dela nešto je što su i sami umetnici okarakterisali kao nedovoljno transparentan proces. Naime, neki muzej aplicira projektom kod Ministarstva sa određenom cenom po umetniku, Ministarstvo prihvati projekat, ali i koriguje cenu tog rada. Ministarstvo, odnosno Komisija koju je ono imenovalo, to čini uglavnom vodeći računa o raspoloživom novcu koji je za tu godinu konkursa određen, a koji u krajnjoj crti zavisi od budžeta Republike Srbije iliti Ministarstva finansija.

Problem određivanja „cene“ umetničko dela:  tržište, lično nahođenje ili jasno definisana pravila?

Veliki broj umetnika smatra da su sredstva za koja prodaju državi svoje radove veoma mala. Oni postavljaju pitanje na osnovu kojih kriterijuma se jednom umetniku za crtež isplati jedna cena, drugom umetniku za skulpturu u koju se mnogo više uloži manja cena, a trećem za video rad od par minuta duplo veća cena.

A1

Vajar Antonijević postavlja pitanje kako se cena njegovog ili bilo kog drugog dela utvrđuje ukoliko tržište ne postoji. „Ako ja moju skulputu ne prodajem na tržištu, pa ne znam koliko ona tržišno vredi, znači ona vredi onoliko koliko ja kažem. Na konkursu su umetnici praktično ucenjeni, jer ako hoćeš da uopšte prodaješ onda moraš da pristaneš na tu malu cenu, i nema nikakvog dogovora posle toga, nema pogađanja“, kaže Radoš Antonijević.

Sličnog je mišljenja i slikar i aktivista Nikola Džafo koji kaže da kriterijumi određivanja cene od strane Ministarstva nisu baš najjasniji. „Nije napravljena jasna selekcija šta je šta, šta su grafike, šta video radovi, koliko šta košta i onda ispada kao da je kriterijum lične prirode, pa onda ako ste savestan član komisije onda ćete donekle realno proceniti… Određuje se vrednost na osećaj verovatno“, tvrdi Džafo za CIK. Likovna umetnica Danijela Fulgosi, pak tvrdi da je “država korektna što se tiče cena” koje se daju na konkursu. Slikar Žolt Kovač jedan je od umetnika koji je do sada učestvovao na svakom konkursu i obično barem dva dela „unovčio“ svake godine. Kovač je kritičan kada je reč o određivanju cene radova. „Neobično je to što komisija daje sebi pravo da reže i prekraja cene, pa se događaju situacije da slike istih formata iz iste serije imaju različite cene“, prokomentarisao je za CIK Žolt Kovač.

Iz Komisije koja je imenovana od strane Ministarstva da odlučuje o izboru projekata po raspisanom konkursu 2016. godine, razgovarali smo sa predsednikom komisije prof. Jovanom Čekićem i sa članom komisije, inače istoričarkom umetnosti, Slađanom Petrović Varagić. Samo Ministarstvo do trenutka pisanja teksta nije odgovorilo na pitanja o sastavu komisija u prethodnim konkursima, odlukama o osnivanju istih, i kriterijuma po kojima su odličivali.

A4

Slađana Varagić za našu redakciju je kazala da su kriterijumi po kojima komisija odlučuje dosta jasno definisani Pravilnikom i da finansijska podrška svakom pojedinačnom projektu zavisi od mnogo faktora. „Zahtevane finansijske iznose u svojim prijavama ispisuju nadležni predstavnici predlagača projekta, pretpostavlja se, u skladu sa pregovorima i razgovorima sa samim umetnicima čije bi delo finansiranjem datog projekta otkupili. Na drugom mestu je to da visina sredstava za podršku projektima je unapred već određena budžetom Republike Srbije. Sredstva su ograničena i podeljena po kontima i to se saopštava članovima komisije, tako da sama komisija ne može predložiti u zbiru veće iznose za finansiranje nego što je budžetom predviđeno“, kaže Petrović-Varagić. „I po mom ličnom mišljenju, „cena“ određenog umetničkog dela koju komisija predloži na ovom konkursu, ne predstavlja tržišnu vrednost tog dela, to je samo deo od vrednosti tog umetničkog dela, koji je u datom trenutku Ministarstvo u mogućnosti da isfinansira. Ostatak vrednosti može da dofinansira ustanova iz drugih izvora, kao što su lokalne samouprave, sponzori, sopstvena sredstva, ili će umetnik pristati da se rad „otkupi“ za iznos sredstava koji može da podrži Ministarstvo, to je već dalje odnos između autora i ustanove/organizacije koja aplicira za sredstva“, rekla je za CIK Mirjana Petrović Varagić.

Sa njom je saglasan i predsednik komisije poslednjeg konkursa profesor Jovan Čekić koji kaže da i sami umetnici neretko smatraju da je njihovo delo najvrednije na svetu. „Umetnici imaju neku svoju pretpostavku cene i vi u okviru toga pokušavate to maksimalno da ispoštujete. Nekada ispoštujete cenu koju su tražili i kažete rad jeste super, uzeli bismo ga, ali nemamo taj novac. Ja sam sa par umetnika razgovarao posle tih komisija i objasnio im da je mnogo bolje da su njihovi radovi izloženi u Nišu, Novom Sadu, Kruševcu, nego da nisu nigde, pa da oni sa jedne cene ne žele da mrdaju. S druge strane, ne pada mi na pamet da im toliko spustim cene da onda oni maltene budete sponzori,“ objašnjava profesor Čekić. On dalje kaže kako je odabir dela, autora, pa i odluka o ceni otkupa uslovljena i strategijom koju svaka komisija za tekući konkurs ima. Kako kaže svaka, komisija teži da jedne godine podrži jedan talas ili umetnike koje, na primer, prethodne godine nisu podržali.

Ima li netransparentnosti u konkursu i kako Komisija odlučuje

Prema rečima Nebojše Milenkovića, kustosa, korupcija u kulturi je nešto suptilnija nego u drugim oblastima, pa je samim tim i  njeno dokazivanje teže. Iako ne može pouzdano da tvrdi u kojoj meri u navedenom slučaju ima nepravilnosti, ističe da je i sama činjenica da Konkurs ostavlja prostora i za ovu vrstu sumnjičenja zabrinjavajuća. “Kad je o muzejima reč, pitanje otkupa jedno je od najkompleksnijih i najodgovornijih, te se i uAntrfile dodatni muzeju u kom radim uvek zalažem za potpunu transparentnost. Konkretno, zastupam stav da rad otkupne komisije mora biti u potpunosti otvoren za prisustvo javnosti. U tome zasad nisam bio dovoljno uspešan, što, naravno, ne znači da treba odustajati. Mislim da se nedovoljno koristi i institucija internih konkursa koje raspisuju, odnosno ne raspisuju ustanove koje apliciraju za otkup. Dodatno, problematičnom mi se čini i demokratičnost same procedure kojom su umetnici neretko doslovno primorani da se nude, to jest da sami pronalaze institucije koje će aplicirati za otkup njihovih radova”, rekao je Milenković. On je mišljenja da ovaj je ovaj konkurs nesumnjivo dobra ideja Ministarstva, ali da bi, kako kaže, “konačno morala da doživi svoju internu i eksternu evaluaciju, usmerenu upravo u pravcu eliminisanja uočenih manjkavosti, odnosno njihovog svođenja na prihvatljivu meru”.

Što se standarda za odabir autora i dela tiče i tu su pravila jasna tvrdi Slađana Petrović Varagić. „Zadatak komisije je bio da pregleda svu prispelu dokumentaciju, proveri kompletnost pristiglih prijava-projekata, pravovremenost, i da nakon toga izvrši valorozaciju svih validnih prijava u skladu sa unapred datim kriterijumima prema navedenom Pravilniku u kome je nabrojano 19 kriterijuma koji važe za sve projekte koji se finansiraju iz budžeta, od kojih je prema pravilniku neophodno da budu zadovoljena minimalno tri kriterijuma“, objašnjava Petrović Varagić.

A2

„U svoje lično ime, kao istoričarka umetnosti koja prati scenu savremene vizuelne umetnosti poslednjih deceniju i po, napominjem da sam uvažavajući neophodnost da budu zadovoljeni određeni kriterijumi, na prvom mestu nastojala da se oceni prvi i po mom mišljenju najznačajniji kriterijum – a to je „kvalitet, značaj i sadržajna inovativnost ponuđenog projekta“, potom i ostali kriterijumi, da svaki podržani projekat ima pozitivnu ocenu po pitanju minimalnog propisanog broja kriterijuma“, istakla je Slađana Petrović Varagić.

Njen kolega Jovan Čekić kaže kako komisija vodi računa o tome šta je do sada kupovano i od kojih umetnika. „Nakon toga gledate šta ima u kolekciji tog muzeja. Ukoliko neki muzej traži nešto specifično, ako nema nekog autora u svojoj zbirci, vi gledate da oni to imaju da bi upotpunili svoju selekciju. S druge strane, ako je neki autor u poslednjih par godina prodao dosta više radova, onda autora koji ima slični rang, kvalitet ili su iste generacije ili tipa pristupa umetnosti želite da odobrite, gledate da uravnotežite. To naravno nije uvek moguće  zato što neki put se ispostavi da muzej tog autora koji je manje kupovan već ima, ili da ovog više kupovanog nema. U načelu može da se nađe neka sredina“, objašnjava Čekić.

Glosa

Pitanje zaštite umetničkih dela – sporne kategorije 3 i 5 konkursa

Poseban problem koji su kustosi i umetnici u neformalnom razgovoru za CIK istakli jesu kategorije 3 i 5 konkursa koje omogućavaju da organizacije i ustanove iz drugih sektora, poput obrazovanja i zdravstva, mogu da konkurišu za otkup umetničkih dela. Tako je, na primer, ginekološka akušerka klinika Narodni Front u nekoliko navrata tokom tri godine konkursa, dobijala sredstva za otkup radova. Isto tako brojne osnovne škole, gimnazije, Domovi zdravlja, fakulteti, psihijatrijske bolnice, dobile su novce, odnosno umetnička dela da ukrase svoje prostore. Diskutabilno je da li su ove ustanove predodređene da zaista čuvaju umetnička dela u meri koju to može, na primer, muzej. Za CIK viši kustos Muzeja Savremene umetnosti u Novom Sadu, Nebojša Milenković izražava saglasnost sa kolegama koji tvrde da su standardi zaštite umetničkih dela problematični. “Konkretnije, nejasno je ko je, i da li je uopšte iko zadužen da vodi brigu o uslovima u kojima se otkupljeni radovi kasnije čuvaju”, pita se Milenković. On dodaje i da bi jasno definisanje standarda konkursa po pitanju zaštite dovelo do otkrivanja stanja i u samim ustanovama kulture. “Tu bismo mogli doći i do nimalo ohrabrujućih saznanja po pitanju toga da li su i sve muzejsko-galerijske institucije u stanju da ispune neophodne standarde zaštite. Pri tom, da budem jasan, umetnička dela u javnim prostorima svakako treba da postoje”, tvrdi Milenković.

Slađana Petrović Varagić o tačakama 3 i 5 kaže da pretpostavlja da se Ministarstvo po ovom pitanju ugledalo na različite svetske primere podrške savremenoj umetničkoj produkciji koji uključivanjem ustanova obrazovanja i zdravstva u otkup pokušavaju da popularizuju savremenu vizuelnu umetnost. “Logično je da će reprezentativna umetnička dela i sami umetnici najpre pristati da otuđe rad u cilju upotpunjavanja zbirki značajnih muzeja i galerija, koji će ove radove sačuvati kao kulturna dobra, dok je praksa da ostale ostale ustanove koje nemaju zvanične zbirke konkurišu za otkup manje reprezentativnih dela. I raspodela sredstava od strane Ministarstva je takva, da se prema kontnoj raspodeli finasnijskih sredstava odvaja značajno manje novca za ove kategorije, a značajno više za muzejske i galerijske zbirke”, objašnjava sagovornica CIK-a. Da je dodela novca ovim institucijama drugačiji pristup, i da se “vredniji” radovi prvenstveno dodeljuju ustanovama kulture saglasan je i profesor Čekić. “Meni se čini da to nije toliko loše, jer ne treba fetiširati neke kolekcije. A druge strane, na osnovu dosadašnjeg iskustva, mislim da bi muzeji trebali mnogo više da se pozabave time šta kolekcioniraju i koju strategiju imaju. Bojim se da toga nema, i da su, nažalost, vrlo pasivni”, mišljenja je predsednik komisije za konkurs 2016.

Dok god je bilo koji segment konkursa za finansiranje umetničkih dela iz oblasti vizuelnih umetnosti nejasno definisan, ostaje prostor za malverzacije i zloupotrebu. Potencijalni dogovori kustosa i umetnika čija dela potražuju na konkursu teško su dokaziva, ali u ovakvoj konstelaciji pravila ne i nemoguća. Jedno od rešenja moglo bi biti direktno komuniciranje umetnika i Ministarstva, ukoliko je cilj konkursa da se pomognu sami umetnici. Ministarstvo kulture i informisanja nije nam dalo odgovor ni na pitanje: Da li iko kontroliše šta se sa umetničkim delima dešava nakon otkupa, i da li su uopšte dospela i izložena u ustanovama kulture?

Leave a Reply