Podsećanje na novinarske postulate: U sukobu dva „bloka“ pristrasnih medija strada samo javna sfera

Objavljeno: 31.01.2018.

Piše: Dragana Krunić

Medijska prašina koja se podigla u vezi sa novinarkom nedeljnika Vreme i članicom upravnog odbora organizacije CRTA, Tamarom Skrozzom, nakon što je predstavila rezultate monitoringa medija ukazujući na „funkcionersku“ predkampanju, a zatim u nekim medijima okarakterisana kao neko ko ne može biti nezavisan i objektivan sve dok radi za organizaciju čiji je glavni donator Američka ambasada, podstakla nas je da razmislimo o tome koliko smo danas daleko od osnovnih novinarskih postulata i etike. Novinarska objektivnost je izraz koji olako koriste mnogi, a koji i sam doživalja već godinama, ako ne i decenijama, preispitivanje u samoj profesiji i naučnim krugovima. Mnogi medijski stručnjaci i ljudi koji su deo medija, bilo da rade u njima ili se naučno bave tematikom, saglasni su da se novinarstvo sve više udaljava od objektivnosti.

Ono što bi, generalno, podrazumevala novinarska objektivnost je više kriterijuma, odnosno nekoliko postulata. Na prvom mestu je iznošenje (proverenih) činjenjica, zatim  fer izveštavanje, jednako tretiranje svih strana iliti dat identičan prostor svima da se „čuju“ i „odbrane“, nepartijsko izveštavanje, uravnoteženost i nepristrasnost…

Uloga novinarske objektivnosti, iliti novinara, bi trebala da bude u tome da iznošenjem činjenica, proverenih informacija, omoguće publici da sama dođe  do zaključka i mišljenja o određenoj pojavi, događaju, ličnosti, a ne da joj se „servira“ ili implicira mišljenje, stav ili da novinar, kreator medijskog sadržaja inputira sopstvene vrednosti, ideologije, stavove…

Problem sa „objektivnošću“ jeste u tome što se u profesiji ona neretko pogrešno tumači – a pravo značenje moglo bi se svesti na ono što je govorio Volter Lipman – objektivan je metod, a ne novinar. Kako je smatrao Lipman, istina i  vesti nisu sinonimi, i uloga vesti je da ukaže na pojavu, da da ključne činjenice, da ih poveže, i napravi sliku realnosti na kojoj čovek može delovati, raditi. Ono što je on tvrdio, ispostavlja se kao nepobitna činjenica, jeste da novinar nije objektivan, odnosno novinarska istina je subjektivna, s obzirom na to da je i sam novinar ograničen sopstvenom vizijom, konstrukcijom realnosti.

Još jednu važnu funkciju medija, i novinarstva generalno, smo skloni da zaboravimo, a reč je o kritici iliti kontroli. Uloga medija i novinara je da ukazuje na neregularnosti, loše stvari, nepravilnosti, i da iznoseći činjenice, brani društvo od negativnih poteza, odnosno posledica. Kako se često kaže, novinarstvo je četvrta grana vlasti, vlast koja to nije formalno, ali kontroliše i bdi, kao „pas čuvar“, nad celokupnim (političkim) sistemom.

Stoga novinarska etika i kodeksi nalažu da novinari budu kritičari stvarnosti, sa odgovornošću, ali i da nosioci javnih funkcija, baš zbog njihovog dobrovoljnog izbora da budu na tim pozicijama i budu na „udaru“ javnosti, pokažu veći stepen tolerancije na kritiku.

 Kako se sve ovo odnosi na Srbiju?

Ako pogledamo medijski prostor u Srbiji, samo ovlaš pregledom štampe, televizijskog programa, i sadržaja koji se plasira u onlajn sferi, možemo bez mnogo naučnog iskustva i znanja da utvrdimo jedno: jasno diferencirane medije i publikacije na „njih“ i „nas“. Dakle, na one koji podržavaju vlast (tzv. provladine) i na one koji, po svaku cenu, izveštavaju negativno o predstavnicima vlasti, „kopaju“ informacije, kritikuju vlast i ljude povezane sa njima, a u javnosti ih nazivaju „opozicionim medijima“. Zajedničko za jedne i druge je ujedno ono što najviše i brine, a to je da se kriju iza demokratije i medijskih sloboda, ali samo onda kada je njihova strana u pitanju.

U eri „trumpovskog“ načina komuniciranja, koji karakteriše preterana direktnost, često bez skrupula, obračuvanje sa neistomišljenicima na društvenim mrežama (ali i u ostalim mas-medijima) u tonalitetu koji se nekada graniči sa pristojnošću, a svakako nije odgovarajući poziciji na kojoj se osobe nalaze, „igranjem“ sa vestima u vidu tzv. fake news, i manipulisanjem informacijama najviše u digitalnoj sferi, infantilno je čak i očekivati da će bilo koja strana, a govorimo o postojećim blokovima medija, novinara, medijskih ličnosti, ostati pošteđena. Dakle, kada imamo ogromnu medijsku buku, kada se konstantno u javnosti prepliću teške reči, optužbe, napadi, oba bloka, upotrebljavaju najjače atribute pokušavajući da se čuju, da nadjačaju jedan drugog. U tome, nažalost, stradaju svi- od medijskog prostora, preko novinarske etike, do publike i, naravno, pojedinaca koji se bave novinarskim poslom. Celokupna javna sfera je na udaru, i u negativnoj atmosferi.

Tako je ovih dana velika medijska bura nastala u vezi sa novinarkom i članicom upravnog odbora organizacije CRTA, Tamarom Skrozzom, nakon što je ona na konferenciji predstavila rezultate monitoringa medija u predkampanji, a zatim u nekim medijima okarakterisana kao neko ko ne može biti nezavisan sve dok radi za organizaciju čiji su glavni donatori Američka ambasada u Beogradu i USAID, a sva njena obraćanja usmerena gotovo uvek protiv onoga što radi vlast u Srbiji. Skrozza je u odbranu stalo i Nezavisno udruženje novinara Srbije – NUNS, aludirajući da se na taj način novinarima crta meta na čelo. Niko ne može reći da su verbalni napadi na novinarku Tamaru Skrozzu u redu, niti verbalni napadi na bilo kog drugog novinara. Podsećamo, novinari jesu tu da bi kritikovali, i da bi „čuvali“ društvom konstantno budnim okom, ali ne smeju zaboraviti na maksimalnu odgovornost i medijsku etiku u svom izveštavanju.

Ali isto tako, pozvaćemo se, nanovo, na osnove novinarstva, i onog što bi objektivnost trebala biti – uravnoteženost, fer i neutralno izveštavanje. Ni blok koji nazivaju u javnosti „opozicionim medijima“ ne pridržava se uravnoteženosti i nepristrasnosti. Ako uzmemo u obzir samo nekoliko poslednjih meseci, i novinari i mediji ovog „opozicionog“ bloka nisu doprineli uravnotežavanju medijskog sadržaja. Njihov medijski prostor nije baš tako balansirano raspoređen među opozicionim i pozicionim akterima. Akcenat je bio samo na kritici, nekad i isključivo, jedne strane, na kontroli finansiranja, na kontroli kampanje, ili drugih aktivnosti samo onih na vlasti. Od pomena opozicije, njihovih loših poteza, analize ili praćenja njihovih aktivnosti malo što šta je bilo vidljivo u ovim medijima. A odgovarajući na napade druge strane, „pro-režimskih medija“, samo su se uhvatili u mrežu pristrasnosti i iznošenja ostrašćenih izjava, što dodatno umanjuje i njihov kvalitet, odnosno neutralnost i nezavisnost na koju se toliko danas svi na medijskoj sceni pozivaju.

Ništa svega ovog nije objektivno, niti u redu, čak nekad nije ni pristojno. Ni jedna ni druga strana ne streme da budu objektivni koliko da budu „vidljivi“ i „čujni“. Ni jedna ni druga strana nisu nezavisni novinari, mediji, jer svi, ako ništa drugo, barem od urednika dobijaju instrukcije, cenzure, inpute i korekcije – dobijaju smer van koga ne idu, ako žele ostati u redakciji. I niko od njih još nije dosegao taj nivo da se distancira od sopstvenih vrednosti i ideoloških opredeljenja. Zapravo, od njih se to ni ne očekuje, oni smeju biti privatno šta god žele i verovati i slediti vrednosti koje god žele, ali to ne sme, ne bi trebalo, da se vidi u njihovom medijskom sadržaju. Prava reč koju bi obe strane trebale da slede jeste odgovornost za emitovanu reč, i kao što smo na početku već rekli, ne inputirati stavove, već ostaviti na građanima da sami, na osnovu, činjenica, donesu sud.

Leave a Reply